Gaming disorder

Početkom 2018. godine Svetska zdravstvena organizacija (WHO) najavila je kako će u 11. izdanje Međunarodne klasifikacije bolesti uvrstiti ono što nazivaju “gaming disorder”, odnosno mentalni poremećaj koji se manifestuje kao zavisnost od video-igara. Tada je taj poremećaj bio uvršten u skicu službenog dokumenta i postojala je mogućnost da bude izbačena iz konačne verzije. Međutim, opisi iz skice dokumenta ostali su nepromenjeni pa tako stoji da se zavisnost od video-igara može dijagnostifikovati kroz tri karakteristike. Prva je ta da bolesnik igranju video-igara daje prednost nad ostalim aktivnostima (npr održavanju lične higijene). Druga karakteristika je ta da bolesnik nema kontrolu nad aktivnošću igranja i s njom nastavlja i kad primeti da ona negativno utiče na njegovo ponašanje.Treća karakterika je ta da zavisnost vodi prema ostalim nepravilnostima, npr. manjku sna, problemima sa probavom, manjku fizičke aktivnosti i sl. Prema dijagnozi, bolest je prisutna i kad su ovi simptomi stalno prisutni i onda kad se ponavljaju u određenim intervalima. Međutim, zavisnost se može dijagnostifikovati na uzorku ponašanja od najmanje 12 meseci. Dakle, uzmete jednu nedelju godišnjeg odmora i potrošite ga u paketu na igranje videoigara po 18 sati – niste zavisnik niti ste mentalno poremećeni, barem ne još. Iz Svetske zdravstvene organizacije ističu kako je mogućnost sticanja zavisnosti od gaminga izrazito mala. Priznaju kako je gaming za milione igrača na svetu često intenzivna aktivnost i da uvek postoje izuzeci. Npr, ako ste esports takmičar i neispavani ste – ne znači da ste zavisnik od video-igara, odnosno mentalno poremećeni. Vredi napomenuti da se oko ove klasifikacije ne slažu svi psihijatri. Neki lekari tvrde kako bi zavisnost od gamingu često mogla biti pogrešna dijagnoza. Kako tvrdi psihijatar Anthony Bean za CNN, ljudi najčešće koriste videoigre kako bi se lakše nosili s poremećajima kao što su depresija ili anksioznost. U slučaju da se takvim pacijentima dijagnostifikuje zavisnost od igara, zanemaruje se izvorni problem. Bean takođe ističe kako su kriterijumi za dijagnostifikovanje gaming poremećaja preširoki i da bi praksa dijagnostifikovanja mogla biti previše subjektivna, što je loše jer lekari ne razumeju igrače i njihove navike. U najgorem slučaju, svrstavaju ih u jednu grupu, odnosno bacaju u isti koš. Kako tvrdi Bean, neko ko igra Minecraft mogao bi igrati tu igru iz sasvim drugih razloga od nekoga ko igra World of Warcraft. “To su dva vrlo različita žanra videoigara. Ako razumemo kojim žanrovima neka osoba gravitira, to nam može reći dosta toga o njoj.” – tvrdi Bean i zaključuje kako će ova klasifikacija otvoriti Pandorinu kutiju i ponuditi mogućnost da se preterivanja u svim aktivnostima klasifikuju kao mentalni poremećaji.